Dosadno je John A. Bell – u, brate,

Dok sedim, gledam, mislim i ćutim,

Reči njene teško se prate,

Da će isto biti slutim.

Najednom, kupimo se treba da id-emo,

Gledaj i ćuti,

Dugo izdržati neć-emo.

On loše ovo sluti.

Sedala su čvrsta, žuljaju nas vrlo,

Pogledi se gube na usijanij stvari,

Žlezde blago kvase mi grlo,

Od crvenila pogled mi se kvari.

To nekad je bilo a mi smo još ovde,

Vreme moje troše nabacane slike,

Neredom se nižu, uskoro će podne,

Rastu deca i biljke.

Stare plave gledaju sa nama,

Lopova i žandarma igramo se mi,

Banda smo od tri frtalj grama,

Kraj dugih četvrt sata čekamo svi.

Trka je pri kraju,

Slabog vida moga.

Uši gori Vinetou,

U glavi mi je totalna nesloga.

Crna je kocka sad,

Crnilo je svuda oko nas.

Njihov večiti je lad,

Zvono, naš je spas.