Iz bočice sa mrtvačkom glavom zlatni dim se vije,

Karte se ruše već sada dobro nije.

Ko s’ narukvicom od kosti,

Bog mi neće da oprosti.

Zlodelo dušu mi greje,

Dok kroz avionska okna sneg veje.

Život jedan ili sto,

Da je BOING možda i tristo.

Sat otkucava presudno sporo,

Spremen sam bez sumnje skoro.

Negde visoko potonuće brod,

Jer kapeten pašće na pod.

Odlazim od okna polako.

Koliko si brodova potopio tako?

Servo volan drhti u rukama,

Kapetan Han znoji se u mukama.

Sto pešak idu ka istom kraju,

Nedaleko su od cilja i to dobro znaju.

Avionsko okono jedini je spas,

Trenutak je blizu, kucnuo je čas.